Amir Šečić, mladić iz Tuzle, nije imao lako detinjstvo. Njegova priča počinje na tragičan način, kada ga je majka, odmah nakon rođenja, ostavila u porodilištu.
- Na samom početku života, Amir nije imao priliku da oseti majčinsku ljubav niti da upozna svog oca, Ibrahima, kojeg nikada nije sreo. Odrastao je u domu za decu bez roditeljskog staranja, a uz njega su stajali samo ljudi koji su, koliko su mogli, brinuli o njemu, ali oni nisu mogli da mu pruže ono što su mu najviše trebali — ljubav i sigurnost. Odrastajući u tom hladnom okruženju, Amir je naučio da se bori sam, bez ikoga ko bi ga podupirao.
Amir je na svom putu pokušao da se suoči sa prošlošću i da pronađe odgovore na pitanja koja su ga tištela. Na svojoj 18. godišnjici otišao je na vrata svoje majke, nadajući se da će bar sada, kao odrasla osoba, biti dobrodošao. Na njegovu veliku tugu, odgovor koji je dobio od nje bio je hladan i bezdušan.
- Majka mu je rekla da taj dan za nju nije ništa posebno i da ne zna zašto je došao. To je bio trenutak kada je Amir odlučio da više nikada ne traži svoju majku, jer je shvatio da mu ona nikada nije pružila ljubav, ni kada je bio dete, ni sada kada je postao odrasla osoba.
Njegova životna borba nije bila samo da preživi, već i da pronađe smisao. Odrasla bez roditeljskog oslonca, Amir je izrastao u čoveka koji je naučio da ceni ono što mnogi uzimaju zdravo za gotovo. Odrasli su mu dali život, ali nije bio ljubavlju, već je odrastao u domu, gde ljubav nije postojala. Ta praznina u njegovom životu postala je inspiracija za njegovu knjigu. On je odlučio da svoju borbu ne svodi na osvetu, nego da nađe izlaz kroz pisanje. Knjiga koju je napisao nije bila samo način da se osveti svojoj prošlosti, već je to bio način da oslobodi svoje misli i podstakne druge ljude, posebno mlade, da cene ljubav svojih roditelja i porodicu koju imaju.
- Amir Šečić nije želeo da njegov život bude samo priča o patnji. On je želeo da koristi svoju priču da pomogne drugima, da im pokaže kako je važno da se cene mali trenuci ljubavi i pažnje koje pružaju roditelji, jer to je nešto što mnogi uzimaju zdravo za gotovo. On je odlučio da piše o svom životu kako bi ukazao na to da ne treba nikada zaboraviti koliko je dragoceno imati porodicu. U njegovoj knjizi nije bilo mesta za sažaljenje, već za razumevanje i saosećanje prema onima koji se bore sa sopstvenim traumama i prošlostima.
U domaćim izvorima često se spominje značaj emocionalne podrške u životima dece, a posebno onih koji su odrasli u domovima. Takođe, sve češće se piše o tome koliko je važno da roditelji svojim detetom pruže ljubav i pažnju, jer to oblikuje njihov život i ličnost. Amir je kroz svoju knjigu pokušao da ukaže na to koliko je roditeljstvo važan aspekt života svakog pojedinca, i koliko teže je onima koji to nemaju.
Amir je postao simbol borbe, ne samo kroz svoju književnost, već i kroz životnu filozofiju koju je usvojio. Knjiga koju je napisao nije bila samo način da se oslobodi bola, već je postala inspiracija mnogima koji su prošli kroz slične situacije. U njegovoj borbi za preživljavanje, njegova knjiga je postala simbol nade i oslobađanja.
