Demencija, bolest koja zahvata mozak, postepeno lišava čoveka sposobnosti da se seti osnovnih stvari od jednostavnih imena do kompleksnijih zadataka kao što je vožnja automobila.
- Alchajmerova bolest, najpoznatiji oblik demencije, često se smatra neizbežnim delom starenja, ali postoje slučajevi u kojima je bolest duboko ukorenjena u porodici i nasleđuje se kroz generacije. Takva porodična borba sa demencijom stvara život prepun straha, anksioznosti i nesigurnosti, jer članovi porodice, znajući istoriju bolesti, postavljaju pitanje: „Hoću li i ja postati sledeći?“ Ova priča, koja se ponavlja u britanskoj porodici Fernis, samo je jedan od brojnih primera kako se demencija može preneti sa oca na sina, sa deda na ujak, pa čak i sa roditelja na decu.
U porodici Henri Fernisa (51), otac, deda i ujak svi su preminuli od Alchajmerove bolesti, što je za njega postalo neprekidni podsećaj na to koliko je njegov život nesiguran. Blic prenosi da Henri, iako još uvek zdrav, svakodnevno živi sa strahom da će u jednom trenutku, poput svoje porodice, početi da zaboravlja. Kada se jednom zadrži na trenutak i ne može da se seti gde je ostavio ključeve ili ime poznatog prijatelja, Henri je ispunjen strahom da bi mogao biti sledeći koji će pokazati prve znakove bolesti.
- Ovaj strah je još snažniji zbog činjenice da su svi članovi njegove porodice oboleli u istim godinama – otac sa 68 godina, deda sa 72, a ujak sa samo 58. Henri je prisiljen da se pita: „Da li je ovo samo slučajnost ili je nešto dublje u pitanju?“ Ova stalna borba sa nevidljivim neprijateljem postala je svakodnevica. „Zaboravim gde sam parkirao auto, zaboravim ime poznanika, i svaki put se pitam: da li sam i ja počeo da gubim pamćenje?“ kaže Henri.
Iako je većina slučajeva Alchajmerove bolesti sporadična i nastaje bez vidljivog uzroka ili porodične istorije, postoje i slučajevi u kojima je demencija jasno povezano sa genetskom predispozicijom. Prema informacijama sa sajta Mondo, samo manji broj ljudi (manje od 5%) nasleđuje genetske mutacije koje izazivaju demenciju. U ovim slučajevima, bolest se javlja ranije – često između 40. i 60. godine života.
- Ako jedan roditelj nosi mutaciju gena koji izaziva demenciju, postoji 50% šanse da će bolest nasleđivati i njihovo dete. Genetski testovi, kao što je test za APOE-e4 gen, mogu otkriti ovu predispoziciju. Međutim, kako je Henri napomenuo, mnogi ljudi koji imaju genetski rizik za Alchajmerovu bolest beže od testiranja. „Znam da postoji test, ali ne želim da znam rezultat“, kaže Henri, koji se boji mogućih posledica pozitivnog testa. Kurir navodi da mnogi strahuju da bi rezultat mogao samo dodatno pogoršati njihovu svakodnevnu borbu sa stresom, iako postoji nada da zdrav način života može pomoći u odlaganju simptoma, čak i u prisustvu genetske predispozicije.
Henri je pokušao da menja svoj životni stil kako bi smanjio rizik od bolesti. Započeo je intenzivnu fizičku aktivnost, postao je biciklista i trenira 10 do 15 sati nedeljno, pažljivo birajući namirnice, izbegavajući prerađene proizvode i šećer. Redovno jede sveže namirnice i pomaže svom telu da ostane što zdravije. Ovo je njegov način da se bori protiv genetskih faktora koji su, prema njegovom mišljenju, neizbežni. Iako Henri oseća ogromnu tugu i strah zbog onoga što je mogao postati, njegovi napori su vođeni verovanjem da će mu zdraviji način života omogućiti da sačuva svoju pamćenje što duže. Takođe, istraživanja pokazuju da je pravilna ishrana, fizička aktivnost i mentalna stimulacija ključ za odlaganje početka bolesti.
Stručnjaci, međutim, naglašavaju da čak i ako neko ima genetski rizik za demenciju, zdrav životni stil može znatno odložiti pojavu bolesti. Novi tretmani, kao što su lekovi koji utiču na amiloidne plakove i anti-tau terapije, pružaju nadu da će uskoro biti dostupni efikasniji tretmani za osobe sa Alchajmerovom bolešću. Ranije dijagnostikovanje, uz pomoć testova pamćenja i snimanja mozga, takođe omogućava bolje planiranje kako bi se bolest lakše nosila. Sensa ukazuje na to da su, osim genetskog testiranja, važni i redovni pregledi pamćenja koji mogu pomoći u ranom prepoznavanju bolesti i unaprediti strategije borbe s njom.
Kroz sve ove promene i istraživanja, jedna stvar postaje jasna: borba s demencijom, posebno kada je ona deo porodične istorije, postavlja pred svakog člana porodice izazov s kojim se mora nositi tokom celog života. Henri Fernis, iako još uvek mlad, nosi sa sobom to breme, ali njegova priča nije samo priča o strahu. To je priča o borbi, nadi i mogućnostima koje pružaju moderni tretmani i promena životnih navika, jer čak i nasleđeni faktori ne moraju biti presuda za budućnost
