Iako su roditelji i deca najbliži u svim životnim fazama, dolazi trenutak kada se granice između njih počinju pomerati. Roditelji često osećaju da je vreme da postanu otvoreni i podele svoje misli, osećanja i iskustva sa odraslom decom.
- Ipak, neke stvari bi trebalo zadržati za sebe, čak i ako deca uporno postavljaju pitanja. Otvorenost, u nekim slučajevima, nije korisna i može imati negativne posledice po međusobni odnos. Neke stvari, kako bi se održao mir i poverenje, bolje je izbegavati.
Finansijske teškoće često su tema koju roditelji žele podeliti sa decom. Iako je prirodno želiti da odraslo dete razume izazove s kojima se suočavate, pričanje o dugovima i finansijskim problemima može dovesti do stresa i anksioznosti.
- Deca mogu početi da se osećaju odgovorno za vaše finansijsko stanje i preuzmu teret koji ne bi trebalo da nose. Takvi razgovori mogu potkopati njihovo poverenje u vašu sposobnost da se nosite sa životnim izazovima, što može stvoriti emotivnu nesigurnost. Umesto toga, bolje je reći nešto opšte, kao na primer: „Imamo neke poteškoće, ali nosimo se s njima“, i zatražiti pomoć od stručnjaka kad je to potrebno.
Slično tome, lične žalbe i stari sukobi sa prijateljima, kolegama ili rodbinom su nešto što roditelji često žele podeliti sa decom. Ipak, takvi razgovori mogu emotivno preopteretiti odraslo dete. Može se desiti da se dete oseća uvučeno u stare sukobe, tražeći stranu, što može stvoriti neprijatnu atmosferu. Dete bi moglo razviti osećaj anksioznosti, što nije zdravo za njegov emocionalni razvoj. Umesto toga, roditelji bi trebali zadržati ove emocije za sebe ili podeliti ih sa osobama koje mogu adekvatno pružiti podršku. Roditelji bi trebali da paze da deca ne preuzmu njihove nesreće i razočaranja, jer to može uticati na njihov odnos.
- Druga stvar koju roditelji često ne bi trebalo da podeljuju sa odraslom decom je nezadovoljstvo životima svoje dece. Iako roditelji mogu videti greške koje njihova odrasla deca prave, važno je da ne kritikuju njihove odluke. Poređenja sa drugim članovima porodice ili prijateljima mogu stvoriti osećaj inferiornosti i stresa kod odrasle dece. Odrasla deca žele da budu poštovana zbog svojih odluka i da se osećaju prihvaćeno, bez obzira na njihove greške. Podrška i ljubaznost su mnogo važniji nego kritika. Roditelji bi trebalo da budu zainteresovani za njihove živote, da ih slušaju i nude im pomoć, a ne da ih osuđuju. Poređenja sa drugim rođacima ili prijateljima samo mogu stvoriti udaljenost između roditelja i dece.
Detalji intimnog života su takođe nešto što bi trebalo izbegavati u razgovorima sa odraslom decom. Iako mogu postojati situacije u kojima deca pitaju o partnerskim odnosima, detalji o bračnim ili romantičnim sukobima nisu primereni za deljenje. Odraslo dete ne bi trebalo da bude opterećeno informacijama koje se tiču privatnih odnosa između roditelja. Moguće je razgovarati o principima zdravih veza, o tome šta je važno u ljubavi i kako rešavati nesuglasice, ali deljenje intimnih problema može stvoriti nelagodnost i sramotu. Umesto toga, roditelji bi trebalo da ponude opšte savete bez ulaska u detalje o sopstvenim problemima u vezi.
- Poređenja sa drugom decom je takođe ozbiljna greška koju mnogi roditelji čine, a koja može izazvati trajnu emotivnu štetu. Fraze poput „Tvoj brat je uvek bio bolji“ ili „Tvoja sestra je postigla više“ mogu izazvati osećaj neadekvatnosti i sumnje u sebe kod odrasle dece. Takva poređenja ne samo da potkopavaju samopouzdanje, već mogu stvoriti napetost u odnosu sa roditeljima. Odrasla deca žele da se cene zbog onoga što jesu, a ne zbog toga kako se upoređuju sa drugima. Roditelji bi trebalo da se usmere na poštovanje individualnosti svoje dece i pruže im ljubav i podršku bez nepotrebnog poređenja.
Konačno, planovi i strahovi koji mogu izazvati anksioznost treba da ostanu privatni. Roditelji koji izražavaju brige o zdravlju, starosti ili finansijskoj nesigurnosti mogu izazvati nelagodnost i strah kod svoje odrasle dece. Umesto da decu preopteretite sa svojim brigama, bolje je podeliti informacije koje su relevantne, ali na način koji ne stvara anksioznost. Dete nije odgovorno za brige roditelja, niti bi trebalo da preuzme njihovu odgovornost za budućnost. Na primer, roditelj može reći: „Imam planove za starost, ali radim na tome da to bude bez stresa“, što je informativno i smirujuće, bez izazivanja stresa kod deteta.
Zaključak ove priče je jednostavan: otvorenost u odnosu sa odraslom decom treba da bude pažljivo balansirana. Neke stvari, iako su lične i emotivne, bolje je zadržati za sebe. Kroz poštovanje granica i očuvanje međusobnog poverenja, roditelji mogu izgraditi snažan, zdrav odnos sa svojim odraslom decom, baziran na uzajamnom poštovanju i ljubavi
