Svaka misao koju imamo o preminulim voljenima, prema teorijama koje su iznosili neki od najpoznatijih naučnika, ima dubok utjecaj na njih, gotovo kao da šaljemo “telefonski poziv” u drugi svet.
- Ovaj neobičan pogled na život, smrt i energiju koju nosimo sa sobom, dolazi iz razmišljanja fizičara Vernera Šibelera, koji je tvrdio da naše misli, ma koliko one bile apstraktne, mogu imati stvaran efekat na one koji su već napustili ovaj svet. Na prvi pogled, možda zvuči kao nešto iz bajke, no kad se dublje razmisli, može se videti da naši osjećaji i tuga mogu imati svoj odjek u nekom drugom, nevidljivom svetu.
Povezanost između života i smrti nije uvijek očigledna, no kako piše filozof i pesnik Johann Wolfgang von Goethe, „Ljubav je jača od smrti“. Ljubav koja nas povezuje sa preminulima ne nestaje time što njihova fizička prisutnost više nije tu, ona traje kroz naše misli i emocije koje nosimo prema njima. Kad tugujemo za nekim, te misli postaju nevidljive niti koje šaljemo prema njima, a one mogu biti tople i utešne, ali i bolne, zavisno od toga kako se nosimo sa gubitkom.
- Naučnici, poput Šibelera, postavljaju pitanje kako to da gubitak voljene osobe može izazvati toliku emotivnu patnju koja se, u nekim slučajevima, pretvara u mentalne i fizičke posledice, pa čak i suicidalne tendencije. Na žalost, u društvu se često zaboravlja da smrt nije samo fizičko prestajanje života, već prelazak u drugi oblik postojanja. Iako su naši voljeni fizički nestali, njihova energija i dalje postoji, te nas, nesvesno, mogu „slušati“. Postavlja se pitanje: ako živu osobu možemo uticati svojim emocijama, zašto bi mrtvi bili imuni na naše misli?
Tuga često postaje opterećenje koje uništava unutrašnji svet osobe koja pati, a mnogi to osećaju kao prazninu koja ne može biti popunjena ničim drugim. Prolazak vremena ne briše bol; naprotiv, sve veća tuga može nas odvesti do stanja depresije, kad želimo otići sa preminulim voljenima. Međutim, mnogo mudrih ljudi kroz istoriju, poput velikog ruskog pisca Lev Tolstoja, ukazivali su na to da smrt nije kraj, već samo prelazak duše u drugi svet.
- Ponekad se gubitak doživljava kao unutrašnja borba, kao da vam je neko izrezao deo srca. Ta praznina ostavlja svetu sivo obeležje, a mnogi ljudi postanu emocionalno “zarobljeni” u trenutku tuge. Ne shvatajući da su naši voljeni duše koje su sada na drugom mestu, ipak vezani smo za njih putem sećanja i ljubavi koja ne treba da bude teret, već svetlost koja nas vodi kroz tmurne trenutke.
- Postoje priče koje osvetljavaju ovu temu. Jedna od njih dolazi iz života poznate mediumke Marije Zilbert, koja je imala nesvakidašnji susret sa duhom preminulog službenika. Preminuli gospodin V. pojavio se kroz mediuma kako bi poručio svojoj majci da se prestane tugovati. „Ne plači za mnom“, rekao je duh, „jer tvoje misli me zadržavaju na ovom svetu, a meni je teško da se oslobodim toga.“ To su bile reči koje su spasle ženu od potpunog duhovnog sloma.
Slično tome, Rejmond Mudi, autor knjiga o životu posle smrti, podelio je priču o umirućem čoveku koji je bio na ivici smrti. On je izjavio: „Bio sam tamo gde mi je bilo dobro, ali tvoje molitve me drže ovde.“ Ove reči pružaju nadu da postoji nešto što nas povezuje sa onim svetom, čak i kad je fizička veza prekinuta.
- Gertruda Rajš, žena koja je nakon smrti svog muža bila obuzeta tugom, godinama je svakodnevno posećivala grob. Tek je slučajno pročitala tekst Vernera Šibelera, koji je postavio pitanje da li njene misli možda stvaraju emotivne lance koji zadržavaju njenog muža na ovom svetu. Uskoro, uz pomoć tih misli, počela je da vidi svog preminulog muža u snu, njegov lik, gest, kao da mu je on govorio: „Pustite me.“ Ova priča otkriva duboku istinu: zadržavamo li preminule svojim tugama, možda ih ne puštamo na miru, već ih vraćamo na svet koji su napustili.
Svi ovi primeri i razmišljanja nas upućuju na to da naša tuga ne treba da bude veza koja nas drži u prošlosti. Preminuli zaslužuju da se sećamo sa ljubavlju, ne da ih „zadržavamo“ tugovanjem. Energija koju šaljemo prema njima, na neki način, odražava naš odnos prema smrti. Tugu treba podneti, ali je važno da ne postane beskonačna bol koja nas uništava. Kroz sećanje sa ljubavlju, možemo pomoći i sebi i onima koji su otišli.
- Iako se svet sada suočava sa novim tehnologijama koje omogućavaju lažni kontakt sa preminulima, bilo kroz digitalne kopije ili aplikacije koje omogućavaju razgovor sa pokojnicima, važno je shvatiti da prava veza sa onima koji su napustili ovaj svet nije u tehnologiji, već u iskrenoj ljubavi i sećanju koje čuvamo. Smrt nije kraj, već početak nečeg novog. Na nama je da te preminule pošaljemo sa ljubavlju, a ne sa tugom.
Da bismo se podsetili na ove mudrosti, pogledajmo domaće izvore, poput duhovnih tradicija u Srbiji, gde su verovanja o duši i smrti duboko ukorenjena. Narodne priče često govore o tome kako preminuli često šalju poruke svojim voljenima kroz snove ili kroz znakove iz prirode, čime potvrđuju postojanje nevidljive veze između života i smrti. Takođe, naše pravoslavne molitve, koje su deo tradicije, podsećaju nas da se pokojnicima treba moliti s ljubavlju, ne sa tugom, kako bi im se olakšao njihov prelazak u drugi svet
