Ksenija Mijatović je nekada bila jedno od najprepoznatljivijih lica domaće muzičke scene. Njena pojava devedesetih nosila je spoj nežnosti i snage, a pesme koje je izvodila mnogi su doživljavali kao glas sopstvenih emocija.
- Ipak, njen životni put nije ostao zarobljen u reflektorima i estradnim očekivanjima. Danas, u zrelim godinama, ona predstavlja primer žene koja je imala hrabrosti da napravi radikalan zaokret, da se povuče iz sveta slave i izgradi novu, dublju i smisleniju životnu priču.
Od najranijeg detinjstva, Kseniju su oblikovale žene iz njene porodice. Najsnažniji uticaj imala je majka, ali i sve one tihe, nenametljive figure koje su joj pokazivale kako se život nosi na plećima, bez velikih reči i patetike. Učila je posmatrajući – kako se ćuti kada boli, kako se ne odustaje i kako se ostaje veran sebi čak i kada je put težak. Te vrednosti ostale su duboko ukorenjene u njoj i kasnije su postale temelj svih njenih odluka, bilo da je reč o muzici, porodici ili profesionalnom preobražaju.
- Muzika nije bila san koji je gradila od detinjstva, već prirodan izraz onoga što je nosila u sebi. Ušla je u njen život spontano, kao potreba da emocije pronađu put ka drugima. Nije imala idealizovanu sliku estrade, ali je imala snažan unutrašnji poriv da peva i komunicira sa publikom. U tom periodu, pesme su bile njen jezik, a publika je prepoznavala iskrenost i emociju koja se nije mogla odglumiti.
Tokom karijere, najvredniji trenuci za nju nisu bili vezani za popularnost ili medijsku pažnju, već za osećaj autentičnosti. Najviše su joj značili oni trenuci kada je znala da publika ne reaguje samo na melodiju, već na emociju koja prolazi kroz nju. Odluka da se povuče sa scene nije došla iznenada niti zbog jednog konkretnog događaja. Bila je to posledica dugog unutrašnjeg sazrevanja i osećaja da je zove nešto drugo, dublje i dugoročnije.
- Iako su mediji često spekulisali o njenom privatnom životu i udvaranjima takozvanih „opasnih momaka“, Ksenija je ostajala prizemna. Atraktivnost je, kako je sama shvatila, često magnet za tuđe projekcije, ali su izbori uvek bili njeni. Nikada nije pristajala na odnose koji nisu bili u skladu sa njenim vrednostima, što joj je kasnije omogućilo da sačuva unutrašnji mir i osećaj ličnog integriteta.
Pravi preokret dogodio se kada je, u 37. godini, donela odluku da upiše fakultet. U vreme kada mnogi zaziru od promena, ona je krenula putem znanja i samospoznaje. Završila je studije u roku, magistrirala i posvetila se psihologiji i psihoterapiji. Snagu za taj korak crpela je iz duboke potrebe da razume sebe i druge, ali i iz podrške porodice. Posebno mesto ponovo je imala majka, koja joj je bila oslonac u trenucima sumnje i umora. Studentski dani su za nju bili izazovni, ali i oslobađajući – učila je sa zrelošću i radošću kakvu ranije nije imala.
- Danas, kroz dugogodišnji rad sa ljudima, Ksenija ističe da je ključ psihičkog zdravlja odnos prema sebi. Prepoznavanje sopstvenih granica, sposobnost da se bol ne potiskuje, ali ni da se na njega reaguje impulsivno, temelj su unutrašnje stabilnosti. Samopoštovanje vidi kao osnovu svega – ko ga izgradi, stekao je najvažnije životno znanje. Uz to, naglašava značaj kvalitetnih i harmoničnih odnosa sa drugima, jer bez njih ni lična snaga ne može dugo opstati.
Njena priča o razvodu nosi poruku o zrelosti i odgovornosti. Razvod je ostavio trag, ali ne i ranu koja ne zarasta. Za nju je to bilo iskustvo koje ju je naučilo mnogo o granicama i ličnoj snazi. Ženama poručuje da razvod nije poraz, već često prilika za novi početak, kao i da korektan odnos sa bivšim partnerom jeste moguć kada postoji poštovanje, naročito ako su deca deo te priče.
- Majčinstvo je, kako ističe, promenilo njen život iz korena. Najveći izazov bio je pronaći ravnotežu između davanja i očuvanja sopstvenog identiteta. Učila je da bude „dovoljno dobra“, a ne savršena majka, i da detetu prenese snagu umesto straha. Taj proces bio je ispunjen učenjem, greškama i rastom, ali je postao jedan od najvažnijih segmenata njenog života.
- Otvoreno govori i o vitiligu, sa kojim se suočava bez skrivanja. U početku je prihvatanje bilo teško, ali danas na to gleda kao na deo sebe, a ne kao na manu. Shvatila je da kvalitet života ne zavisi od onoga što nosimo na koži, već od toga da li se toga stidimo ili prihvatamo. Ovakva otvorenost često nailazi na podršku javnosti, što potvrđuju i domaći mediji poput Kurira, koji je više puta isticao njen stav kao primer zdravog odnosa prema sebi.
Kada se govori o njenom izgledu u pedesetim godinama, Ksenija naglašava da tajna nije samo u spoljašnjoj nezi. Energija, emocionalna higijena, kretanje i odnos prema životu čine suštinu. Žena koja ne nosi teret potisnutog nezadovoljstva to zrači i spolja, bez obzira na godine. Ovakav stav često se ističe i u domaćim lifestyle magazinima kao što je Stil, koji njenu priču navodi kao inspiraciju ženama da brinu o sebi celovito, a ne samo estetski.
- Iz teških trenutaka izlazi tako što sebi dozvoljava da ih proživi, umesto da ih preskače. Veruje da sreća dolazi onda kada čovek prestane da beži od sebe i počne da živi u skladu sa onim što zaista jeste. To nije konačno stanje, već proces učenja, suočavanja i preuzimanja odgovornosti. Tek kada sagledamo sopstvene vrline i mane, dobijamo priliku da svoj život zaista menjamo. Ovakve poruke često se prenose i kroz domaće portale poput Mondea, koji u njenoj priči prepoznaju simbol tihe, ali snažne ženske hrabrosti.
Život Ksenije Mijatović danas daleko je od estradne buke, ali ispunjen je smislom, znanjem i unutrašnjim mirom. Njena priča svedoči da pravi uspeh ne mora biti glasan i da autentičnost često zahteva hrabrost da se krene putem koji drugi ne razumeju, ali koji donosi duboko lično ispunjenje
